Naslov_potpis_mali

Dalmatinska kartolina

Naslov_potpis_mali

Konoba blues

Ispod hlada našeg dvora

Di se ćuti vitar s mora

Na stolu je bocun vina

Tu je moja didovina.

Prid konobom moga dide

Još se mogu čut beside

O životu i o trudu

I da ništa ni zaludu

U očima našeg oca

Uvik iskri ista forca

Ruke su mu pune voje

Dok govori bit će boje.

Tim u meni budi viru

Da nam vaja naći miru

I na ovom škrtom škoju

Umiriti dušu svoju

Kada dozri grožđe slatko

Brat će dati ruke svatko

Napunit ćemo maštile

Demejane karatile.

Ništa slaje svitu nima

Nego pit sa susidima

I u onoj staroj robi

Zapivati u konobi


Vonji dobre voje

Ima li igdi dva zrna soli

Za začinit život ča posta je lešan

Gušta među prste dodat bi tija

Da zavonja ova teća od čovika

Neka dojdu gladni riči

Žedni pisme oli smija

Mater nan je svima ista

Rodila nas Dalmacija

Triba guštat ovi život

Sa malo se proveselit

U najmanjoj se teći more

Skuhat vonje dobre voje


Život u starpjenstvu

Spominjen se riči pokojnega dida

Čoviku je dono živit u starpjenstvu

I kad mu se pari da je teško brime

Vajo mu se tišit doće boje vrime

Sad iste riči moj otac ponovja

Dok za stolon sidi na katridi dida

S pjaton divjeg zeja i sa žmulon vina

Viruje da grožju biće boja cina

Penson se kako raskjarat mojen sinu

Didovo starpjenstvo i očevu voju

Danas kad sve gušte izila je priša

A u viru čovika uvukla se biša

Kuntenat san puno ča se još spominjen

Riči ča govoru doće boje vrime

Jer u oven današnjen svitu bez mire

Ne znan kako bi živili bez vire


Biće boje

Tila naša puna žeja

Sve ih ništo vuče mami

Čovik u snu mira nima

Možjani mu skonsumani

Niko s nikin već ne priča

Svi se u se zatvorili

U svom svitu zamotani

Ka šimije poludili

Sa tarace gledan more

Poznal’ iko tu lipotu

Ča čoviku više triba

Nego guštat koju botu

Kada vidin svoje škoje

Odma buden boje voje

Suncu dobar dan poželin

Tišin sebe – biće boje


Noć po jugu

Jugo moru skuha dušu

Ono riga bote na kraj

Štrapju kapje po ponistri

Mokre laštre ko da plaču

Nigdi živa ni čovika

Zvižje vitar stabla svija

Samo svitlost u birtiji

Daje znake od života

U njoj klapa glave zbila

Ispod glasa lije verse

Pritače ih po žmulima

U kojima svi su gušti


Ljubav života

Otac se moj oženi sa lozon

Maslina i smokva kumovi bili

U dotu mu donila valižu muke

Za cilo lito posla pune ruke

A što je loza starija bila

Više je pažnje i brige tila

Ka stara cura grintat bi znala

Čim bi karenca dva dana pasala

Zlatni pir s lozon moj otac slavi

Skrivjenih leđa i žuljavih ruku

U srcu je vas život on mora nosit

Svaki dan od nje jubav isprosit

Ma opet kad uvečer on kraj nje sidne

Umoran od dana godine života

Tješi sebe dok gleda grozd što visi

Nikad me s nikin privarila nisi


Jematva

Bose mlade grožđe gaze

Gole noge tanin crni

Bile puti obraz rumen

Duge kose raspustile

Momci vedri kace pune

Mlade skute više dižu

Fibra u tila udrila

I košuje rastvorila

Vrije tilo vrije vino

Uzavrila i krv mlada

Konoba se zatvorila

Letrika se ugasila

Svitle mrakom prsi bile

Svitle glave tartajuna

Konoba je sva kuntenta

Našla mlada pritedenta


Život na drače

Ovih san dana slabe voje

Ne tiše me riči biće boje

Okolo mene svak ništo plače

Ka da je život dobija drače

Ol puste priše svit je poludi

A na kvasinu pošli su judi

Više niko vrimena nima

Ni kad je lito ni kad je zima

Tija bi molat suzu ol sriće

Izvadit čovika sa dna vriće

Nek u njemu pisma zazvoni jače

I skonča naš bidni život na drače


Šalturica mala

Sa otoka našeg cura arivala

Sva joj je dota u valižu stala

Donila svoju staru singericu

Afitala jednu skromnu sobicu

Cila pjaca za nju je znala

Za svih je bila šalturica mala

Dok u noći kasnoj ona bi šila

Klapa bi mlada pod ponistron bila

U pola glasa pismu zapivala

Izajdi na prozor šalturice mala


Konoba se parićoje

Močidu se karatili

Mizarole i barili

Konoba se sva luštroje

Za jematvu parićoje

Obruči se nabijedu

Purtele sa lojen mažu

Ormala se ferma lisa

Loze škrove i kobila

Pirija je već na tapi

Meška čeka težačića

Šešula u lakomici

A punpini u vridici

Kad kopita zazvonidu

Muli grožje donesedu

Konoba je parićona

Trudon vojon izluštrona


U konobi moga dida

Karatili i barili

Duge trese i purtele

Bačve koce mizarole

Lakomice i vridice

Loze škrove i kobila

Lisa libonj i poluga

Tartajuni i bocuni

Demejone butiljuni

Vriće misi i maštili

Punpin pirje i kanele

Provini i sumparele

Šešule i pumparele

Svaki svoje misto ima

U konobi moga dida


Pot i vino

Cidile su niz obraze, po izvodu i po moti

natopale zemju i daržala

slone kapje od težoške poti

Kroz godišće posoljeni pusti trudi i pokore

u jematvi se pritokadu priko praga od konobe

Otoka se i ocidije, stiska se i zavije

da ne bi u lisi ni kapje ostalo

ča je od soli sladoron postalo

Kroz težosku kor i tvordo drivo

pritokadu se sol i slador

pritokadu se pot i vino


Riči tvoje

U svakoj pismi tvoja nota

U svakoj slici tvoje boje

I kad više tila nima

Duša tvoja s nan počiva

Oči tvoje zatvorene

Spidu viron natopljene

Sniju pismu lugarina

I pletivo grdelina

Riči tvoje opominju

Bude ljude iz sna tuđeg

Zovu da se sebi vrate

Zvone, zvone i rebate

(Ljubi Stipišiću Delmati)

 


Ovi dnevi

Zamukla su drevna zvona

Niti ure ne rebate

Umučeć se švere miču

I ferali vosak trate

Ne romoru crikav glave

Bez riči su prazi kalet

Muči cviće sa oltara

I pokora judska stara

Ove noći ove dneve

Isprid grebih Gospodina

Zvone samo škrabatuše

I molitve naše duše